[institut] Naucno-strucni skup AOB, 16. maj

[Maša Lakićević]

Поштоване колеге,


У Библиотеци Астрономске опсерваторије у Београду (Волгина 7), у среду, 
16. маја 2018. (а не 9. маја као што је планирано) са почетком у 13 
часова одржаће се

     Научно-стручни скуп
     *******************


Тема: Природна селекција на нивоу целокупне биосфере: нови поглед на 
хипотезу Гаје


Излаже: Срђа Јанковић, University Children’s Hospital, Belgrade, Serbia


Апстракт:

Hipoteza Gaje, sasvim ukratko, glasi da je biosfera naše planete 
obdarena višestrukim i sveprožimajućim autoregulacionim, odnosno 
homeostatskim mehanizmima, i to u povratnoj sprezi sa neživim (geološkim 
i geohemijskim) okruženjem, usled čega se biogeosfera mora posmatrati 
kao celovit i objedinjen entitet. U „jakim“ verzijama hipoteze Gaje, 
opasno bliskim pseudonauci i misticizmu, pomenuti entitet poseduje 
atribute nad-organizma, pa čak i svest, razum i volju, premda takva 
tumačenja znatno odudaraju od izvorne zamisli koja se prevashodno ogleda 
u univerzalnoj simbiozi – „simbiozi sagledanoj iz svemira“. Još otkako 
su je sedamdesetih godina prošlog veka postavili Džejms Lavlok i Lin 
Margulis, hipoteza Gaje privlači veliku pažnju naučne i opšte javnosti, 
ali i ozbiljne kritike, usled kojih je velika većina biologa zasad ne 
prihvata. Najznačajnije od izrečenih kritika usredsređene su na odsustvo 
plauzibilnih evolucionih mehanizama koji bi mogli da dovedu do nastanka 
Gaje, s obzirom da, prima facie, ne postoji razlog zbog kog bi prirodna 
selekcija, u strogom smislu, na bilo koji način „favorizovala“ 
uspostavljanje dugoročnih procesa autoregulacije. U skorije vreme su, 
međutim, pojedini autori, na čelu sa Vilijemom Fordom Dulitlom, 
nagovestili mogućnost da prirodna selekcija deluje i bez potrebe za 
reprodukcijom jedinica selekcije – na osnovu diferencijalnog 
preživljavanja. U takvoj postavci, celokupna biosfera bi se mogla 
istovremeno posmatrati kao proizvod i jedinica prirodne selekcije ‒ kako 
u partikularnom slučaju planete Zemlje (jedinom primeru biosfere koji 
nam je trenutno empirijski dostupan), tako i u opštem slučaju života u 
Vasioni. Biosferu suštinski objedinjuju zajednički biološki procesi u 
čijoj podlozi počivaju jedinstveni mehanizmi beleženja, obrade, 
skladištenja i upotrebe naslednih informacija – „koncept kodiranja“. S 
obzirom da evolvabilnost biosfere, a time i njeni izgledi da opstane 
kroz duge vremenske periode tokom kojih se uslovi života po pravilu 
dramatično menjaju, kako usled lokalnih činilaca tako i usled 
višestrukog upliva kosmičkog okruženja, u krajnoj liniji zavisi od 
efikasnosti koncepta kodiranja, opravdano je da se ovaj posmatra kao 
svojevrsna prajedinica prirodne selekcije. Ovakva postavka mogla bi 
značajno doprineti tekućim naporima usmerenim ka izgradnji obuhvatnijih 
teorijskih modela u evolucionoj biologiji i astrobiologiji, kao i 
uvećanju njihove eksplanatorne moći. Sagledane sa ovakvog stanovišta, 
pojedine verzije hipoteze Gaje mogle bi konačno da steknu odgovarajuće 
utemeljenje, a s tim i neuporedivo značajnije – možda i središnje ‒ 
mesto u budućoj „proširenoj proširenoj sintezi“ nauka o životu.

Више се може наћи у раду: 
https://link.springer.com/article/10.1007/s11084-015-9464-z

Добродошли!