[institut] pismo direktora (06.04.2020.)

[Aleksandar Bogojevic]

Поштоване колегинице и колеге, драги пријатељи,

Започињемо трећу недељу пандемије. До сада је за већину нас све изгледало прилично апстрактно, но са сваким новим даном расте вероватноћа да оболи или страда нека нама блиска особа. У данима пред нама пандемија ће свима постати сасвим опипљива и конкретна.

Као и све друге кризе и ова ће имати свој крај, но праве размере онога што нас је снашло ћемо, као друштво, својим чињењем и нечињењем одредити у наредних 15 до 20 дана. Важно је да не клонемо духом. Верујем да за то имамо потребну снагу  и чврстину, ако ништа онда зато што смо као народ успешно пребродили многе раније кризе.

Дозволите ми да вас подсетим да су нека од највећих дела људског ума настала управо у кризним тренуцима. Нема бољег примера од Исака Њутна и закона механике и гравитације које је осмислио у изолацији на селу за време епидемије куге. Желим да се надам да ће неки од нас ових дана (привремено растерећени од научног туризма, М бодова и напредовања у звању) наћи времена да се озбиљно позабаве неким новим јабукама које падају са дрвета.

Вама и вашим породицама желим да будете здрави. Ако при том неком падне јабука на главу, па није ни то најгора ствар на свету.

Пуно поздрава,
Александар Богојевић


Post Scriptum

На данашњи дан пре 79 година Немачка авијација је бомбардовала Београд. Наши пилоти су се на небу херојски борили до последњег човека против надмоћног непријатеља док су путеве закрчили збегови грађана који су напуштали куће у нади да ће себи и својим породицама пронаћи спас у удаљеним селима као што је Бежанија. Остати кући тог шестога априла је значило ставити главу у торбу. Скоро осам деценија касније над нама се надвио нови тмурни облак – сличан онима који су му претходили по осећају безнађа који рађа, но по много чему сасвим другачији. Бежанија данас више није удаљено село већ део Београда, а овог шестог априла  управо напуштањем својих кућа стављамо главу у торбу.

Већина људи у кризи игра пасивну улогу, а та пасивност често рађа и осећај немоћи. Неки на ту немоћ реагују тако што клону духом, други тако што не прихватају нову реалност, трећи уточиште налазе у теоријама завера које их носе и које и сами распирују. На жалост, тек мали део нас је свестан да се и овога пута око мнас води херојска борба да се победи пошаст. Ми нисмо ти хероји, то није наша данашња улога, али то не треба да нас спречи да им будемо захвални и да из њиховог напора и пожртвовања црпемо снагу.

Као физичари, као креативни људи, наша примарна улога у овој кризи није да се  фокусирамо на садашњи тренутак, већ на изградњу света и идеја које долазе. У том смислу, криза је прилика коју треба искористити.