11.

     Komandna kabina 'Zlatnog srca' sa svojom izolacijom od verovatnoće delovala je kao deo savršeno običnog svemirskog broda, osim što je bila potpuno čista, jer bila je tako nova. S nekih kontrolnih sedišta nisu još bile skinute ni navlake od plastične folije. Kabina je bila uglavnom bela, pravougaona i velika poput kakvog omanjeg restorana. U stvari, njen oblik nije bio savršeno pravougaon: dva duža zida bila su povijena i imala su oblik blago zakrivljenih, uporednih ploča, a svi uglovi i krajevi predmeta po kabini bili su izvedeni u zgodno zaobljenim oblicima. Istini za volju, bilo bi mnogo jednostavnije i praktičnije da je kabina napravljena kao najobičnija četvrtasta prostorija, ali na taj način dizajneri se ne bi iskazali. Ovako, kabina je delovala strašno funkcionalno, sa ogromnim video ekranima raspoređenim po pločama komandnog i upravljačkog sistema, svuda po udubljenom zidu, i sa dugačkim nizovima kompjutera postavljenih u ispupčeni zid. U jednom uglu sedeo je pogrbljeni robot; njegova svetlucava, uglačana, čelična glava mlitavo je visila između svetlucavih, uglačanih, čeličnih kolena. I on je bio nov, ali iako divno načinjen i uglačan, nekako je odavao utisak da delovi njegovog manje-više humanoidnog tela nisu baš najbolje uklopljeni. U stvari, bili su savršeno uklopljeni, ali nešto u položaju njihovih ležišta nagoveštavalo je da bi mogli i bolje.
     Zaphod Biblbroks nervozno je koračao gore-dole po kabini, prelazio rukama preko delova blistave opreme i uzbuđeno se kikotao.
     Trilijan je sedela pognuta nad gomilom uređaja i očitavala podatke; glas joj je išao preko razglasa čitavog broda:
     "Pet prema jedan i opada...", rekla je, "četiri prema jedan i opada... tri prema jedan... dva... jedan... činilac verovatnoće jedan prema jedan... Dostigli smo normalno stanje, ponavljam, dostigli smo normalno stanje." Isključila je mikrofon - zatim ga je, s blagim osmehom, ponovo uključila i dodala:
     "Ukoliko još postoji nešto s čim ne možete da iziđete nakraj, to je vaš lični problem. Smirite se. Uskoro će neko doći po vas."
     Zaphod iznervirano prasnu: "Ma, ko su uopšte oni, Trilijan?"
     Trilijan okrete sedište prema njemu i sleže ramenima.
     "Dva momka koja smo pokupili u otvorenom svemiru", rekla je, "u oblasti ZZ9 Plural Z Alfa."
     "Aha, bilo je to baš lepo od tebe, Trilijan," namrgodio se on, "ali misliš li da je bilo i pametno, s obzirom na okolnosti? Hoću da kažem, u bekstvu smo i tako dalje, za vratom nam je sigurno pola galaktičke policije, a mi se zaustavljamo i primamo autostopere. Dobro, za manire čista desetka, ali za pamet minus nekoliko miliona, važi?"
     Iznervirano je lupkao po komandnoj tabli. Trilijan ćutke ukloni njegovu ruku odatle, pre nego što je stigao da lupne po nečem važnom. Kakva god inače bila Zaphodova svojstva - brzopletost, tvrdoglavost, taština - u mehaničkom pogledu bio je nepoželjan na tom mestu, jer lako se moglo desiti da nepromišljenim pokretom raznese brod. Trilijan poče da podozreva tog časa da je njegov život bio toliko buran i uspešan zbog toga što, u stvari, nikada nije shvatio značaj onoga čime se bavio.
     "Zaphode", reče ona strpljivo, "lebdeli su nezaštićeni u otvorenom svemiru... Valjda ne bi dopustio da umru?"
     "Pa, znaš...ne. Ne baš tako, ali..."
     "Ne baš tako? Da ne umru baš tako? Ali?"
     "Pa, možda bi ih kasnije pokupio neko drugi."
     "Još samo sekunda i oni bi bili mrtvi."
     "Aha! Prema tome, da si samo još malo razmislila o problemu, on bi se sam razrešio."
     "Tebi bi bilo drago da si ih ostavio da umru?"
     "Pa, znaš, ne baš drago, ali..."
     "Svejedno", reče Trilijan i ponovo se okrenu komandama, "ja ih i nisam pokupila."
     "Šta hoćeš time da kažeš? Ko ih je onda primio?"
     "Brod."
     "Ha?"
     "To je učinio brod. Sam od sebe."
     "Ha?"
     "Dok nas je pokretao pogon beskonačne neverovatnoće."
     "Ali to je nemoguće."
     "Nije, Zaphode. Samo je vrlo, vrlo malo verovatno."
     "Ovaj, da."
     "Čuj, Zaphode", kazala je i potapšala ga po ruci, "nemoj da brineš zbog stranaca. Verovatno su posredi dva sasvim obična momka. Poslaću dole robota da ih dovede. Hej, Marvine!"
     U uglu, glava robota oštro se podigla, ali je potom jedva primetno zadrhtala. On se podiže kao da je težio jedno pet funti više nego što jeste i započe nešto što bi neupućenom posmatraču delovalo kao junački napor da pređe sobu. Zastao je pored Trilijan; delovao je kao da zuri kroz njeno levo rame.
     "Mislim da bi trebalo da znate da se osećam izuzetno potišteno", rekao je. Glas mu je bio vrlo dubok i lišen svake nade.
     "O, Bože", promrmlja Zaphod i svali se u sedište.
     "Pa", reče Trilijan veselim, samouverenim glasom, "evo nečega što će te uposliti i skrenuti tvoje misli na nešto drugo."
     "Neće uspeti", zabrunda Marvin, "imam izuzetno veliki um."
     "Marvine!" opomenula ga je Trilijan.
     "U redu", reče Marvin, "šta želiš da uradim?"
     "Siđi do prolaza broj dva i dovedi odande dva tuđinca."
     S mikrosekundom pauze i krajnje proračunatom visinom i bojom glasa - ništa zbog čega biste se mogli stvarno uvrediti - Marvin je uspeo da izrazi svoj prezir i zgražavanje prema svemu što je ljudsko.
     "Samo to?" kazao je.
     "Da", reče Trilijan čvrstim glasom.
     "To mi se ne dopada", reče Marvin.
     Zaphod skoči sa svog sedišta.
     "Ona te ne pita da li ti se to dopada", dreknuo je, "nego ti naređuje da je poslušaš, znaš?"
     "U redu", reče Marvin glasom koji je sad podsećao na zvuk ogromnog puknutog zvona, "učiniću to."
     "Dobro...", zareža Zaphod, "sjajno... Baš ti hvala."
     Marvin se okrete i podiže prema njima svoje crvene oči u obliku preokrenutih trouglova.
     "Ja vas nimalo ne uzrujavam, zar ne?" upita on patetično.
     "Ma ne, ne, Marvine", zapevuši Trilijan, "sve je u najboljem redu, zaista..."
     "Ne bi mi se dopala pomisao da vas uzrujavam."
     "Ne, ne brini za to", nastavilo se pevušenje, "samo se ti ponašaj prirodno i sve će biti u redu."
     "Sigurni ste da ne marite?" želeo je Marvin da bude siguran.
     "Ne, ne, Marvine", otpevuši Trilijan, "stvarno je sve u redu... Znaš, takav je život."
     Marvin sevnu svojim elektronskim pogledom.
     "Život", reče on, "ništa mi ne pričajte o životu."
     Okrenuo se na potpeticama i mrzovoljno se odvukao iz kabine. Vrata se zatvoriše za njim uz zadovoljno zujanje i škljocanje.
     "Mislim da neću moći još dugo da podnosim tog robota, Zaphode", progunđala je Trilijan.

     Enciklopedija Galaktika definiše robota kao mehanički uređaj koji je projektovan da obavlja čovekov posao. Reklamno odeljenje Sirijuske kibernetske korporacija definiše robota kao 'vašeg plastičnog drugara uz koga je tako zabavno'.
     Autostoperski vodič kroz Galaksiju definiše reklamno odeljenje Sirijuske kibernetske korporacije kao 'bandu nesposobnih tupadžija koje će prve uza zid kad se digne kuka i motika', uz opasku da izdavači očekuju javljanje svih onih koje zanima mesto dopisnika za robotiku.
     Zanimljiv je podatak da jedno izdanje Enciklopedije Galaktike koje je srećnom slučajnošću dospelo kroz vremenski procep iz budućnosti daleke hiljadu godina definiše reklamno odeljenje Sirijuske kibernetske korporacije kao 'bandu nesposobnih tupadžija koje su prve uza zid kad se digla kuka i motika.'

     Ružičasta kabina je iščezla, a majmunčići su prešli u neku srećniju dimenziju. Artur i Ford obreli su se u putničkom odeljku jednog kosmičkog broda. Bilo je to prilično elegantno mesto.
     "Izgleda da je ovaj brod baš nov", reče Ford.
     "Otkud znaš?" upita Artur. "Zar si pronašao neki neobični uređaj za određivanje starosti metala?"
     "Ne, nego našao sam ovaj prodajni prospekt na podu. Prepun je onih stvarčica, tipa 'svemir može biti vaš', Ah! Pogledaj, bio sam u pravu."
     Ford presavi jednu od stranica i pokaza je Arturu.
     "Kaže: Senzacionalno otkriće u fizici neverovatnoće. Čim brodski pogon dostigne beskonačnu neverovatnoću, on prolazi kroz svaku tačku u svemiru. Neka vam zavide vlade drugih velikih sila. Au, ovo je baš stvar na visokom nivou."
     Ford je oduševljeno listao tehničke podatke broda i tu i tamo uzviknuo bi od zaprepašćenja na ono što je pročitao - očigledno je galaktička astrotehnologija prilično uznapredovala tokom godina njegovog izgnanstva.
     Artur je neko vreme slušao, ali pošto uglavnom nije razumeo šta to Ford govori, misli počeše da mu lutaju; prelazio je prstima po rubovima nerazumljivih komjuterskih blokova u zidu, a potom je pružio ruku i pritisnuo jedno izazovno, veliko, crveno dugme na obližnjoj tabli. Na tabli se osvetliše reči: Molim vas, nemojte više da dirate ovo dugme. On zavrte glavom.
     "Čuj", reče Ford, koji je još bio obuzet prospektom, "napravili su baš veliki korak u brodskoj kibernetici. Nova generacija robota i kompjutera Sirijuske kibernetske korporacije s novim OLJL osobinama."
     "OLJL osobine?" reče Artur. "Šta mu je to?"
     "Ah, to znači 'originalne ljudske ličnosti'."
     "Oh", reče Artur, "zvuči ogavno."
     Glas iza njegovih leđa reče: "I jeste". Bio je dubok i lišen svake nade, a pratio ga je lagani zvuk udara 'metala o metal'. Oni se okrenuše i spaziše čeličnog čoveka koji je delovao strašno potišteno dok je pogrbljeno stajao na ulazu.
     "Šta?" rekoše oni uglas.
     "Ogavno", produžio je Marvin. "Prava istina. U potpunosti. Najbolje da ne pričamo o tome. Pogledajte samo ova vrata", rekao je i koraknuo kroz njih. U njegov glasovni modulator uključiše se ironizaciona kola dok je oponašao stil kojim je pisan prospekt: "'Sva vrata na ovom brodu ponašaju se vedro i raspoloženo. Za njih je uživanje da se otvore pred vama, a pravo zadovoljstvo da se zatvore, svesna da su dobro obavila svoj posao.'"
     Kada se vrata zatvoriše za njim, primetili su da su pri tom zaista ispustila uzdah zadovoljstva.
     "Hummmmmmmiammmmmmm ah!" kazala su.
     Marvin ih je posmatrao s ledenim prezirom, a njegova logička kola drhtala su od gađenja i poigravala se mišlju o fizičkom nasilju protiv vrata. Onda su se umešala druga kola, koja rekoše: zašto se uznemiravati? Čemu sve to? Nisu ona vredna. A druga kola zabavljala su se analiziranjem molekularnih sastava vrata i moždanih ćelija humanoida. Na bis su izmerila i nivo emisije vodonika u okolnom kubnom preseku svemira, a onda se ponovo isključiše, iz dosade. Dok se robot okretao, telom mu prođe grč beznađa.
     "Dođite", zbrundao je on, "naređeno mi je da vas odvedem na most. Eto mene, mozga velikog poput planete, a oni traže da vas dovedem na most. I takav posao zovete zadovoljstvom? Ja, naime, ne mislim tako."
     Okrenuo se i prišao omraženim vratima.
     "Ovaj, izvini", reče Ford koji ga je sledio, "kojoj vladi pripada ovaj brod?"
     Marvin nije obraćao pažnju na njega.
     "Pogledajte sad ova vrata", promrmljao je on. "Ponovo se spremaju da se otvore. Znam to po nepodnošljivom samozadovoljstvu koje iznenada počinju da zrače."
     Uz tih, uslužan zvuk vrata skliznuše u stranu, a Marvin teškim koracima prođe na drugu stranu.
     "Dođite", rekao je.
     Oni brzo pođoše za njim, a vrata skliznuše na svoje mesto uz zadovoljno zujanje i škljocanje.
     "Hvala ti, Sirijuska kibernetska korporacijo", reče Marvin i poče nesrećno da se vuče svetlucavim, zakrivljenim hodnikom koji se pružao pred njima. 'Hajde da pravimo robote s originalnim ljudskim ličnostima, rekli su. A onda su pokušali sa mnom. Ja sam prototipska ličnost. Vidi se, zar ne?"
     Ford i Artur zbunjeno promrmljaše da ne misle tako.
     "Mrzim ta vrata", nastavio je Marvin. "Čujte, da vas ja slučajno ne opterećujem?"
     "Koja vlada..." poče Ford ponovo.
     "Nijedna vlada nije vlasnik", odreza robot. "Brod je ukraden".
     "Ukraden?"
     "Ukraden?" oponašao ga je Marvin.
     "A ko je to učinio?" upita Ford.
     "Zaphod Biblbroks".
     S Fordovim licem desilo se nešto vrlo neobično. Najmanje pet potpuno različitih i zasebnih izraza šoka i zaprepašćenja skupilo se na njemu u jedinstvenu zbrku. Njegova leva noga, dignuta u pola koraka, kao da je imala teškoća da ponovo pronađe pod. Zurio je u robota i mučio se da ponovo pokrene neke od vretenastih mišića.
     "Zaphod Biblbroks...?" reče on slabašnim glasom.
     "Izvinjavam se ako sam rekao nešto što nije trebalo", reče Marvin i produži, ne osvrćući se. "Žalim, kriv sam što sam živ, u stvari ja zapravo nisam živ, pa mi nije jasno zašto sam to zapravo rekao, o Bože, toliko sam potišten. Evo još jednih samozadovoljnih vrata. Život! Ne pominjite mi život!"
     "Niko ga i nije pomenuo", ozlojeđeno promrmlja Artur. "Forde, jesi li dobro?"
     Ford ga je netremice gledao. "Da li je taj robot rekao Zaphod Biblbroks?"