17.

     Posle početka, koji ga je pošteno uzdrmao, Arturov um počeo je da se pribira iz komadića u kojima ga je ostavio prethodni dan. Pronašao je nutri-matičku mašinu koja mu je uručila plastičnu čašu punu tečnosti gotovo u potpunosti, mada ne sasvim, različite od čaja. Način na koji je dejstvovala bio je izuzetno zanimljiv. Posle pritiskanja dugmeta sa natpisom 'piće' vršila je trenutnu, ali vrlo iscrpnu analizu subjektivnog čula ukusa, spektroskopsku analizu njegovog metabolizma i potom odašiljala slabašne ogledne signale niz nervne puteve subjekta sve do centara za ukus da bi proverila šta će biti najbolje primljeno. Međutim, nikome nije bilo jasno zbog čega to radi, jer je uvek isporučivala čašu tečnosti koja se gotovo u potpunosti, mada ne sasvim, razlikovala od čaja. Nutri-matik je konstruisala i izradila Sirijuska kibernetska korporacija čije odeljenje za žalbe sada prekriva sve glavne kopnene mase prve tri planete zvezde Tau iz sistema Sirijusa.
     Artur ispi tečnost i otkri da ga je okrepila. Bacio je ponovo pogled na ekrane i posmatrao kako preko njih prolazi novih nekoliko stotina milja ogoljenog sivila. Iznenada mu pade na um da postavi pitanje koje ga je tištalo.
     "Da li je ovde bezbedno?" rekao je.
     "Magratea je mrtva pet miliona godina", rekao je Zaphod. "Razume se da je bezbedno. Do sada, čak bi se i duhovi upokojili i podigli porodice."
     U tom trenutku mostom se zaori čudnovat i neobjašnjiv zvuk - buka koju kao da su stvarale udaljene fanfare; šuplji, tanki, nematerijalni zvuk. Prethodio je glasu koji je bio isto toliko šupalj, tanak i nematerijalan. Glas je rekao: Pozdravljamo vas..."
     Obraćao im se neko s mrtve planete.
     "Kompjuteru!" prodra se Zaphod.
     "Ej, ćao!"
     "Šta je to, fotona mu?"
     "Oh, ništa drugo nego traka stara pet miliona godina koja nam se upravo emituje."
     "Šta? Snimak?"
     "Pst! reče Ford. "Nastavlja se."
     Glas je bio star, dostojanstven, gotovo prijatan, ali iz njega se nepogrešivo osećala pretnja.
     "Ovo je snimljena poruka", rekao je, "jer bojim se da trenutno nismo kod kuće. Komercijalni savet Magratee zahvaljuje se na vašoj cenjenoj poseti..."
     ("Glas stare Magratee!" prodra se Zaphod. "U redu, u redu", reče Ford.)
     "...Ali žali", nastavio je glas, "zbog toga što je čitava planeta trenutno zatvorena za posao. Hvala vam. Ukoliko želite da ostavite svoje ime i adresu planete na kojoj vas možemo naći, budite ljubazni i počnite da govorite kad budete začuli zvučni signal."
     Usledilo je tiho zujanje, a potom tišina.
     "Žele da nas se otarase", reče Trilijan nervozno. "Šta da radimo?"
     "To je samo snimak", odvrati Zaphod. "Produžićemo. Jesi li shvatio, kompjuteru?"
     "Jesam", reče kompjuter i još malo ubrza brod.
     Čekali su.
     Posle otprilike jedne sekunde ponovo se začuše fanfare, a potom i glas.
     "Uveravam vas da ćemo, čim budemo ponovo počeli s poslom, to objaviti po svim poznatijim nedeljnicima i kolor-dodacima ilustrovanih časopisa i tada će naše mušterije ponovo moći da odaberu ono najbolje u savremenoj geografiji." Preteći prizvuk u glasu postade oštriji. "U međuvremenu, zahvaljujemo svojim mušterijama na ljubaznom zanimanju i molimo ih da odu odavde. Smesta."
     Artur se obazre po nervoznim licima svojih saputnika.
     "Pa, onda najbolje da krenemo, zar ne?" predložio je.
     "Psst!" reče Zaphod. "Nema razloga za zabrinutost."
     "Zbog čega su onda svi tako napeti?"
     "Samo su zainteresovani!" dreknu Zaphod. "Kompjuteru, počni sa silaskom kroz atmosferu i pripremi sve za sletanje."
     Ovog puta fanfare su bile sasvim formalne, a glas primetno hladan.
     "Baš je pohvalno", rekao je, "što je vaše oduševljenje za našu planetu ostalo nepomućeno i zbog toga želimo da vas uverimo da su projektili s daljinskim upravljanjem koji su trenutno usmereni prema vašem brodu samo deo specijalnih usluga za naše najzagrejanije mušterije, a njihove nuklearne bojeve glave, razume se, predstavljaju samo znak ljubaznosti. S nestrpljenjem očekujemo da vidimo kako ćete se ponašati u budućnosti... Hvala vam."
     Glas se prekide.
     "Oh", reče Trilijan.
     "Ovaj ..." reče Artur.
     "Dakle?" reče Ford.
     "Slušajte", reče Zaphod, "hoćete li da utuvite jedno? To je samo snimljena poruka. Stara je milionima godina. Ne odnosi se na nas, shvatate?"
     "A šta ćemo", reče tiho Trilijan, "s projektilima?"
     "Projektilima? Nemoj da me zasmejavaš."
     Ford kucnu Zaphoda po ramenu i pokaza mu zadnji ekran. U daljini, jasno su se videle dve srebrne mrlje koje su se pele kroz atmosferu prema brodu. Brza promena uvećanja prenela ih je u krupni plan - dve glomazno stvarne rakete koje su grmele nebom. Iznenadnost svega toga delovala je kao pravi šok.
     "Mislim da će se baš potruditi da ih upotrebe na nama."
     Zaphod se zaprepašćeno upiljio.
     "Hej, pa to je sjajno!" rekao je. "Tamo dole neko pokušava da nas ubije!"
     "Sjajno", reče Artur.
     "Ali, zar ne shvatate šta to znači?"
     "Da. Umrećemo."
     "Jeste, ali sem toga."
     "Sem toga?"
     "Znači da mora da smo nabasali na nešto bitno!"
     "A kako sad da se otarasimo toga?"
     Iz sekunde u sekundu, slika projektila na ekranu postajala je sve veća. Sada su prešli na direktni kurs prema njima, tako da su se jedino videle bojeve glave uperene na njih.
     "Baš me zanima", reče Trilijan, "šta ćemo sad."
     "Samo se nemojmo uzrujati", reče Zaphod.
     "I to je sve?" reče Artur.
     "Ne, takođe ćemo... ovaj... preduzeti manevre izbegavanja!" reče Zaphod i iznenada ga uhvati talas panike. "Kompjuteru, kakve manevre izbegavanja možemo preduzeti?"
     "Ovaj, nikakve, bojim se, momci", reče kompjuter.
     "...Ili bilo šta drugo", reče Zaphod, "... ovaj...", dodao je.
     "Izgleda da nešto ometa moj sistem za navođenje", veselo je objasnio kompjuter, "tako da do sudara preostaje još četrdeset pet sekundi. Molim vas, zovite me Edi, ukoliko će vam to pomoći da se opustite."
     Zaphod pokuša istovremeno da potrči u nekoliko različitih pravaca. "U redu!" Rekao je. "Ovaj... Moramo da uspostavimo ručnu kontrolu nad ovim brodom."
     "Umeš li da upravljaš?" ljubazno ga upita Ford.
     "Ne, a ti?"
     "Ne."
     "Trilijan, umeš li ti?"
     "Ne."
     "Odlično", reče Zaphod i opusti se, "onda ćemo zajedno."
     "Ni ja ne umem", reče Artur, koji je osetio da je došlo vreme da i on uzme nekog udela u svemu tome.
     "To sam i slutio", reče Zaphod. "U redu, kompjuteru, hoću sada potpune ručne komande."
     "Imaš ih."
     Nekoliko velikih panela otvorilo se i iz njih se pojaviše ploče sa komandama, zasuvši posadu komadićima plastičnih kesa za pakovanje i lopticama zgužvanog celofana: te komande do tada niko nije upotrebljavao.
     Zaphod je divlje zverao po njima.
     "U redu, Forde", reče on, "pun pogon unazad i deset stepeni udesno od pravca. Ili kako već ono ide..."
     "Srećno, momci", procvrkuta kompjuter. "Do sudara još trideset sekundi."
     Ford se baci prema komandama - prepoznao je jedan mali deo i zato je povukao baš njega. Brod zadrhta i zaurla kad su motori pokušali da ga pokrenu istovremeno u nekoliko pravaca. On otpusti jednu polovinu komandi i brod se u uskom luku okrete i pođe odakle je došao, pravo u susret projektilima koji su pristizali.
     Iz zidova izbiše vazdušni jastuci u istom trenutku kada svi poleteše prema njima. Nekoliko sekundi sila inercije prikovala ih je uza zid i naterala da se bore za dah, nesposobni da se pomaknu. Zaphod se upirao i upinjao manijačkom, očajničkom upornošću i najzad uspeo da divljački šutne malenu polugu koja je predstavljala deo sistema za upravljanje.
     Poluga se pomeri. Brod se oštro izvi i polete napred. Posada divljački suknu u drugi kraj kabine. Fordov primerak Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju zabi se u drugi deo komandne table, a ishod toga bio je da je vodič počeo da objašnjava onima koji su marili da slušaju o najboljim načinima krijumčarenja žlezda antareskih papagaja sa Antaresa (žlezda antareskog papagaja nabodena na štapić odvratnog je ukusa, ali predstavlja delikates i izuzetno bogati idioti često za njih plaćaju ogromne svote novca da bi ostavili utisak na druge izuzetno bogate idiote), a brod istovremeno poče da pada poput kamena.

     Razume se, ovo je, manje ili više, trenutak kada je jedan od članova posade zadobio gadnu ogrebotinu na nadlaktici. To mora da bude posebno naglašeno, jer su oni, inače, kao što je unapred otkriveno, napad izbegli sasvim neozleđeni, odnosno smrtonosni nuklearni projektili nisu na kraju pogodili brod. Posada je ostala u potpunosti bezbedna.

     "Do udara još dvadeset sekundi, momci", rekao je kompjuter.
     "Onda uključi ponovo svoje proklete motore!" zaurla Zaphod.
     "Oh, naravno, momci", reče kompjuter. Uz blag zvuk motori se ponovo uključiše, brod se glatko izvuče iz poniranja i ponovo jurnu prema projektilima.
     Kompjuter poče da peva.
     "Dok koračaš kroz buru..." zavijao je nazalnim glasom, "visoko podigni glavu..."
     Zaphod urliknu da umukne, ali glas mu se izgubio u tutnjavi onoga što su, sasvim prirodno, shvatili kao uništenje koje im se približavalo.
     "I nemoj... se plašiti tame!" kukao je Edi.
     Dok se ispravljao, brod se okrenuo na leđa i sada su svi ležali na tavanici, bez ikakve mogućnosti da dosegnu sisteme za upravljanje.
     "A na kraju bure..." pevušio je Edi.
     Dva projektila grubo su se povećavala na ekranu dok su grmeli prema brodu.
     "...zlatno je nebo..."
     Neverovatno srećnom slučajnošću nisu uspeli u potpunosti da isprave svoju putanju prema brodu, koji je nasumično poskakivao, te su tako prošli tik ispod njega.
     "I slatka, srebrna pesma ševa... Ponovna procena trenutka sudara petnaest sekundi, drugari... I zato kroči kroz vetar..."
     Projektili zaokrenuše u uskom luku i ponovo se nadadoše u poteru.
     "To je, znači, to", reče Artur dok ih je posmatrao. "Sada ćemo sasvim sigurno da stradamo, zar ne?"
     "Voleo bih kada bi prestao da govoriš takve stvari", dreknu Ford.
     "Pa hoćemo, zar ne?"
     "Da."
     "Kroči kroz kišu..." pevao je Edi.
     Jedna misao pade Arturu na pamet. On se žustro podiže na noge.
     "Zašto niko ne uključi tu stvarčicu zvanu Pogon Neverovatnoće?" upitao je. "Verovatno bismo mogli da ga dohvatimo."
     "Šta ti je, jesi li lud?" reče Zaphod. "Bez odgovarajućeg programiranja moglo bi se dogoditi bilo šta."
     "Zar je to bitno u ovom trnutku?" dreknu Artur.
     "Iako su ti snovi slomljeni i uništeni..." pevao je Edi.
     Artur se pope na jedan od zabavno uvrnutih oblika na mestu gde su se sticale krive površine zida i tavanice.
     "Koračaj, koračaj, srca punog nade..."
     "Zna li iko zbog čega Artur ne sme da uključi Pogon Neverovatnoće?" viknula je Trilijan.
     "I nikada nećeš hodati sam... Do udara još pet sekundi, bilo mi je drago što sam vas poznavao, momci, Bog vas blago... I nikada nećeš hodati sam!"
     "Rekoh", vrisnula je Trilijan, "zna li iko..."
     Sledeća stvar koja se desila bila je sumanuta eksplozija svetlosti i zvuka.