3.

     Tog četvrtka nešto je bezglasno klizilo kroz jonosferu, mnogo milja iznad površine planete; u stvari, bilo je više takvih objekata, nekoliko desetina ogromnih, žutih, zdepastih, masivnih, velikih poput blokova uredskih zgrada, tihih poput ptica. Jurili su s lakoćom, kupali se u elektromagnetskom zračenju zvezde Sol, vrebali priliku, grupisali se, pripremali.
     Planeta pod njima bila je gotovo potpuno nesvesna njihovog prisustva, što su oni trenutno i želeli. Ogromni, žuti objekti neprimećeni su prošli iznad Gunhilija; zatim su preleteli Kejp Kanaveral, ne ostavivši traga na radarskim ekranima, dok su Vumera i Džodrel Benk gledali pravo kroz njih i nisu ih primetili - a to je baš šteta, jer bilo je to ono za čime su tragali toliko godina.
     Jedino mesto na kome su ipak primećeni bio je mali, crni uređaj zvani sub-eta senzo-o-matik, koji je tiho počeo da se pali i gasi. Bio je smešten u tamu unutar kožne torbice koju je Ford Prefekt neprekidno nosio o ramenu. U stvari, sadržaj torbice Forda Prefekta bio je veoma zanimljiv i ma kome zemaljskom fizičaru izbečile bi se oči da je mogao da ga vidi - zbog toga ga je Ford skrivao pomoću nekoliko izgužvanih pozorišnih tekstova koje je držao odozgo, praveći se da su mu potrebni zbog audicija. Pored sub-eta senz-o-matika i tekstova, tu su bili još elektronski palac - kratka, zdepasta, crna šipka glatke površine, snabdevena s nekoliko malih prekidača i brojčanika na jednom kraju - te uređaj koji je prilično podsećao na povelik elektronski kalkulator. Na njemu se nalazio stotinak sitnih, ravnih tastera i četvrtasti ekran sa dijagonalom od otprilike četiri inča, na kome se u trenutku mogla dobiti bilo koja od njegovih milion 'stranica'. Delovao je bolesno složeno, i to je bio jedan od razloga što je na njegovoj plastičnoj futroli velikim, prijateljskim slovima stajalo ispisano: BEZ PANIKE. Drugi razlog za to ogledao se u okolnosti da je posredi bila najznačajnija knjiga koju je ikada objavila velika izdavačka kuća na Ursa Minoru - Autostoperski vodič kroz Galaksiju. Razlog zbog koga je Vodič izdat u obliku mikro sub-mezonskih komponenti bio je taj što bi, da je štampan u obliku normalnih knjiga, svakom međuzvezdanom autostoperu bilo neophodno nekoliko izuzetno velikih zgrada da bi ga smestio.
     Ispod toga, u torbici Forda Prefekta nalazilo se nekoliko olovaka, beležnica i jedan poveći peškir, nabavljen u robnoj kući 'Mark i Spenser'.

     Autostoperski vodič kroz Galaksiju ima da izjavi nekoliko stvari u vezi sa peškirima.
     Peškir, kaže on, jedna je od najkorisnijih stvari koje jedan autostoper može da ima. Jednim delom zbog njegove praktične vrednosti - možete da ga omotate oko sebe da biste se ugrejali dok idete hladnim mesecima Džaglan Bete; možete da ležite na njemu na blistavim peščanim plažama Santraginusa V i da udišete mirisna isparenja okeana; možete da se pokrijete njime i da spavate pod zvezdama što crveno blistaju nad pustinjskim svetom Kakrafun; možete ga upotrebiti kao jedro za maleni splav kojim ćete se spustiti niz laganu, mirnu reku Mot; možete da ga navlažite i koristite u borbi prsa u prsa; da ga omotate oko usta da biste se sačuvali od otrovnih isparenja ili oko glave da izbegnete pogled proždrljivih buljoustih zveri Traala (to su tako očajno glupe životinje da misle da ne mogu da vas vide ako vi ne možete videti njih - tupe kao ćuskija, ali vrlo, vrlo proždrljive); u slučaju nekakvih vanrednih okolnosti, možete mahati peškirom kao signalnom zastavicom - i, naravno, možete se njime brisati ukoliko posle svega toga još bude dovoljno čist.
     Što je još važnije, peškir ima izuzetnu psihološku vrednost. Iz nekog razloga, ako strag (strag: ne-autostoper) otkrije da stoper poseduje sopstveni peškir, automatski će pretpostaviti da poseduje i četkicu za zube, sapun, kutiju keksa, čuturu, kompas, mapu, sprej protiv gamadi, kišni mantil, skafander i tako dalje. Štaviše, strag će u tom slučaju drage volje pozajmiti stoperu nešto od svega toga ili od desetine drugih stvari koje je stoper mogao slučajno da izgubi. Strag će, u stvari, misliti da čovek koji je u stanju da stopira uzduž i popreko kroz Galaksiju, da bez uobičajenih udobnosti odlazi i na najgora mesta, da se bori s najtežim nedaćama i da iziđe nakraj s njima, a da ipak zna gde mu je peškir, očigledno predstavlja osobu na koju vredi računati.
     Odatle fraze koje su prešle u stoperski rečnik, kao na primer: 'Hej, jesi li glesio onog hupi Ford Prefekta? To ti je frud koji stvarno zna gde mu je peškir.' (Glesiti: upoznati se, opaziti, sresti, imati seksualne odnose; hupi: strašno hladnokrvan tip; frud: stvarno strašno hladnokrvan tip).

     Mirno smešten povrh peškira u torbici Forda Prefekta, sub-eta senz-o-matik brže zatrepta. Miljama iznad površine planete ogromni, žuti objekti počeli su da se razilaze. U Džodrel Benku, neko je zaključio da je vreme za prijatnu, mirnu šoljicu čaja.

     "Imaš li svoj peškir pri sebi?" reče iznenada Ford Arturu.
     Artur, koji se upinjao da savlada treću kriglu, zagleda se u njega.
     "Šta? Zašto, nemam... zar bi trebalo?" Prestao je da se iznenađuje, činilo se da više nema svrhe.
     Ford iznervirano coknu jezikom.
     "Popij", požurivao ga je.
     U tom trenutku tužan zvuk loma i tutnjave probi se spolja kroz tihi žamor gostionice, kroz zvuk džuboksa, kroz glas čoveka pored Forda koji je štucao nad viskijem koji mu je Ford najzad kupio.
     Artur se zagrcnu pivom i skoči na noge.
     "Šta je to?" vrisnuo je.
     "Bez brige", reče Ford, "još nisu počeli."
     "Hvala Bogu", odvrati Artur i malo se opusti.
     "Verovatno ti naprosto ruše kuću", reče Ford i iskapi poslednju kriglu.
     "Šta?" zaurla Artur. Iznenada je nestala sva začaranost koju je izazvao Ford. Artur se divlje zagleda oko sebe i otrča do prozora.
     "Moj Bože, istina je! Ruše mi kuću! Šta ja, kog vraga, tražim u gostionici?"
     "Teško da to u ovom trenutku ima ikakvog značaja", reče Ford. "Pusti ih neka se zabavljaju."
     "Zabavljaju?" vrisnu Artur. "Zabavljaju!" On na brzinu ponovo pogleda kroz prozor da bi proverio govore li o istoj stvari.
     "Vrag im odneo zabavu!" dreknuo je i istrčao iz gostionice, mašući gotovo praznom kriglom piva. Tog dana nije stekao baš mnogo prijatelja u gostionici.
     "Prestanite, vandali jedni! Rušitelji domova!" vikao je Artur. "Vizigoti sumanuti, hoćete li da prekinete!"
     Ford odluči da pođe za njim. Brzo se okrenuo gostioničaru i zatražio četiri kesice kikirikija.
     "Evo, ser", reče gostioničar i tresnu kesicama o bar. "Dvadeset osam penija, ukoliko nemate ništa protiv."
     Ford ne samo da nije imao ništa protiv, već je dao gostioničaru još jednu novčanicu od pet funti i rekao mu da zadrži kusur. Gostioničar je pogleda, a onda se zagleda u Forda. Iznenada je zadrhtao - načas je iskusio osećaj koji nije shvatio, jer ga pre toga niko na Zemlji nije nikada iskusio. U trenucima velike napetosti, svaki postojeći oblik života odašilje slabašan podsvesni signal. Taj signal precizno i gotovo patetično predstavlja koliko je daleko to biće od svog mesta rođenja. Na Zemlji nije moguće udaljiti se preko šesnaest hiljada milja od tog mesta, što zaista nije preterano mnogo, i zbog toga su takvi signali previše slabašni da bi se mogli primetiti. Ford Prefekt bio je u tom trenutku izložen velikom pritisku, a rođen je šest stotina svetlosnih godina odatle, u neposrednoj blizini Betelgeza.
     Gostioničar se na trenutak zatetura, pogođen potresnim, neshvatljivim osećajem udaljenosti. Nije shvatio šta to znači, ali gledao je Forda Prefekta s novim poštovanjem, gotovo strahom.
     "Da li je to ozbiljno, ser?" rekao je on jedva čujnim glasom koji je za posledicu imao gotovo trenutno stišavanje čitave gostionice. "Mislim, da dolazi smak sveta?"
     "Da", reče Ford.
     "Ali, zar već ovog popodneva?"
     Ford se prenuo. Bio je ponovo u svom elementu.
     "Da", reče on veselo. "Po mojoj proceni, za manje od dva minuta."
     Gostioničar nije mogao da poveruje da vodi takav razgovor, ali nije mogao da poveruje ni u osećaj koji je upravo iskusio.
     "Zar ne postoji ništa što bismo mogli da učinimo?" upitao je.
     "Ne, ništa", reče Ford i strpa kikiriki u džep.
     U utihloj krčmi neko se iznenada grohotom nasmeja na račun toga koliko su ljudi postali glupi.
     Čovek koji je sedeo pored Forda do tog trenutka već je bio propisno pijan. On zakoluta očima prema Fordu.
     "Mislio sam", rekao je, "ako dolazi smak sveta, da treba da legnemo na pod ili da stavimo papirne kese na glavu ili tako nešto."
     "Možete, ako vam se to dopada", reče Ford.
     "Tako su nas učili u vojsci", reče čovek, a njegove oči krenuše na dugo putovanje nazad, prema viskiju.
     "Hoće li to pomoći?" pitao je gostioničar.
     "Neće", rekao je Ford i prijateljski se nasmešio. "Izvinite", rekao je, "moram da idem". Mahnuo je i otišao.
     Krčma je još trenutak bila tiha, a tada, krajnje neprikladno, ponovo se oglasio čovek s grlenim smehom. Tokom poslednjih pola sata zgadio se devojci koju je dovukao u krčmu i njoj bi verovatno bilo veoma drago da je znala da će za nepun minut on iznenada ispirati u oblak vodonika, ozona i ugljen-monoksida. Ali, kada je trenutak došao, bila je previše zauzeta sopstvenim isparavanjem da bi to primetila.
     Gostioničar pročisti grlo. Začuo je sebe kako govori:
     "Poslednje narudžbine, molim".

     Ogromne, žute mašine počele su da poniru nadole i da ubrzavaju.
     Ford je znao da su tu. Ali nije ih želeo na ovaj način.

     Artur je, trčeći stazom, stigao gotovo do svoje kuće. Nije primetio kako je iznenada postalo hladno, nije zapazio vetar, nije uočio iznenadni, neobjašnjivi nalet kiše. Nije primećivao ništa osim buldožera-guseničara koji su se kretali preko ruševina koje su mu nekada bile dom.
     "Varvari!" urlao je. "Tužiću upravu za svaki peni koji je uništila! Daću da vas obese, zadave i raščereče. I bičuju! I da vas skuvaju...sve dok...sve dok...ne dobijete svoje."
     Ford je brzo trčao za njim. Vrlo, vrlo brzo.
     "A onda sve ispočetka!" urlao je Artur. "A kada završim, pokupiću parčiće, pa ću skakati po njima!"
     Artur nije primetio da ljudi istrčavaju iz buldožera; nije primetio ni kako gospodin Proser prestravljeno zuri u nebo. Gospodin Proser je, u stvari, primetio ogromne, žute objekte koji su uz urlik prolazili kroz oblake. Žute objekte koji su bili nemoguće veliki.
     "I gaziću ih", urlao je Artur, i dalje trčeći, "sve dok ne dobijem žuljeve, ili dok ne smislim nešto još gadnije što ću da vam napravim, a onda ću..."
     Artur se saplete, otkotrlja i ostade da leži na leđima. Najzad je primetio da se nešto dešava. On uperi prst u vis.
     "Ma šta je ono, kog đavola?" kriknuo je.
     Šta god da je bilo, jurilo je preko neba, ogrezlo u čudovišnoj, žućkastoj boji; procepilo je svod bukom koja je kidala živce i nestalo u daljini, ostavivši iza sebe rasparani vazduh da se zatvori uz silovito bang, koje je saterivalo bubne opne duboko u unutrašnjost glave.
     Došlo je još jedno i učinilo istu stvar, samo bučnije.
     Bilo je teško reći šta su sada radili ljudi na površini planete, jer to nisu znali ni sami. Ništa od svega što su pokušavali nije imalo mnogo smisla - utrčavali su u kuće, istrčavali iz kuća, bezglasno vrištali na svu tu buku. Širom sveta ulice su bile pune ljudi, kola su se sudarala kako ih je zvuk zahvatao i potom poput plimskog talasa brisao preko brda i dolina, pustinja i okeana, drobeći na svom putu sve što bi zahvatio.
     Samo je jedan čovek stajao i gledao u nebo, stajao s užasnom tugom u očima i gumenim čepovima u ušima. On je tačno znao šta se događa i to još otkako mu je sub-eta senz-o-matik zatreptao u gluvo doba noći pokraj jastuka i probudio ga, zaprepašćenog. Bilo je to ono što je čekao toliko godina, ali kada je dešifrovao signal, sam u svojoj malenoj, mračnoj sobi, hladnoća ga je obuzela i stegla mu srce. Od svih rasa iz svih Galaksija koje su mogle da naiđu i upute veliki pozdrav planeti Zemlji, pomisli on, zar su to morali da budu baš Vogoni?
     A ipak, znao je šta treba da učini. Dok je vogonska letelica urlala kroz vazduh visoko nad njime, otvorio je svoju torbicu. Izbacio je primerak Džozefa i neverovatne tehnikolor spavaćice, izbacio je primerak Slova božjeg: tamo kuda se spremao da pođe to mu neće biti potrebno.
     Znao je on gde mu je peškir.

     Iznenadna tišina zahvati Zemlju. Bilo je to još gore od buke. Na trenutak se ništa nije dešavalo.
     Džinovski brodovi počivali su na nebu bez pokreta, iznad svake zemaljske nacije. Bez pokreta su lebdeli, ogromni, teški, čin huljenja protiv prirode. Mnoge ljude obuzeo je šok dok su pokušavali da shvate u šta to gledaju. Brodovi ne lebde nasred neba ništa češće nego što to čine cigle.
     I još se ništa nije dešavalo.
     Zatim se začuo šum, nagli, difuzni zvuk ozvučenja na otvorenoj pozornici. Svaki Hi-Fi stub na svetu, svaki radio, svaki televizor, svaki kasetofon, svaki dubokotonac, visokotonac i srednjetonac tiho se uključio.
     Svaka limena konzerva, svaka kanta za smeće, svaki prozor, svaka vinska čaša, svaka ploča zarđalog metala pretvorila se u akustički savršen zvučni izvor.
     Pre nestanka, Zemlja se suočila s najsavršenijom zvučnom reprodukcijom, najveličanstvenijim razglasom koji je ikada stvoren. Ali iz njega se nije začuo nikakav koncert, nikakva muzika, nikakve fanfare, samo jedna poruka.
     "Narode Zemlje, molim za pažnju", reče glas, a zvuk je bio savršen. Bio je predivan, kvadrofonski, sa tako niskim nivoima izobličenja da se čovek od toga rasplače.
     "Govori vam Proštetnik Vogon Jelc iz galaktičke uprave za hipersvemirsko planiranje", nastavio je glas. "Kao što ste bez sumnje upoznati, planovi razvoja spoljašnjih oblasti Galaksije nalažu izgradnju ekspresne hipersvemirske trase kroz vaš zvezdani sistem i, na žalost, vaša planeta jedna je od onih koje su predviđene za uništenje. Proces će trajati nešto manje od dva vaša zemaljska minuta. Hvala."
     Razglas se isključi.
     Nerazumni užas zavlada među ljudima Zemlje koji su to slušali. Strava se lagano širila kroz okupljenu gomilu, kao da su posredi bili opiljci gvožđa na ploči ispod koje se kreće magnet. Izbi panika, beznadna, sumanuta želja za bekstvom, ali nije bilo mesta na koje se moglo pobeći.
     Kada su ovo primetili, Vogoni ponovo uključiše svoj S. O. Kazali su:
     "Nema svrhe da glumite toliko iznenađenje. Svi planovi i nalozi za uništenje bili su izloženi u vašem lokalnom odeljenju za planiranje na Alfa Kentauru čitavih pedeset zemaljskih godina, prema tome,imali ste dovoljno vremena da uložite kakvu god hoćete formalnu žalbu, a sada je zaista prekasno da počnete da pravite probleme."
     S. O. se ponovo utišao, a njegov odjek orio se Zemljom. Ogromni brodovi okrenuše se na nebu s lakoćom. Na donjem kraju svakog od njih otvoriše se vrata, prazni crni kvadrat.
     Do tog trenutka nekome je negde očigledno pošlo za rukom da osposobi neki radio-predajnik, odredi talasnu dužinu i emituje poruku vogonskim brodovima, moleći ih da poštede planetu. Niko nikada nije saznao šta je tačno rečeno, svi su čuli samo odgovor. S. O. je ponovo škljocnuo i oživeo. Glas je zvučao iznervirano. Rekao je:
     "Šta hoćete da kažete time da nikada niste uspeli da stignete do Alfa Kentaura? Za ime Božje, ljudi, zar vam nije poznato da se ta zvezda nalazi na samo četiri svetlosne godine odavde? Žalim, ali ukoliko vas ne zanimaju lokalne prilike, sami ste krivi.
     Aktivirajte zrake za uništenje."
     Svetlost zablista iz otvora.
     "Ma briga me", reče glas na S. O. prokleta, zaostala planeta, uopšte mi je nije žao." Prekinuo se.
     Zatim je usledila užasna, zlokobna tišina.
     Zatim je usledila užasna, zlokobna buka.
     Zatim je usledila užasna, zlokobna tišina.
     Vogonska konstruktorska flota izgubi se potom u mastiljavoj, zvezdanoj praznini.